← Nazad na ideje

Zašto industrijski know-how mora da uđe u obrazovanje

Ukratko

U industriji postoji ogromna količina znanja, ali vrlo malo od toga ikada stigne do profesora i studenata. Moja ideja je da se industrijski know-how prenosi obrazovnim institucijama na način koji nije površan, već suštinski i dugoročan.

Umesto seminara, prezentacija i promocija opreme, predlažem stalni tok realnih slučajeva iz proizvodnje. Firma daje problem sa brojevima i greškama, slučaj se prilagodi nastavi, a profesor ga uvodi u svoj predmet i koristi godinama.

Najveća prepreka nije znanje, nego to što nema jasnog investitora. Zato ovde, pored same ideje, opisujem kako ona radi korak po korak, šta već postoji u svetu, šta je potrebno za početak i gde vidim rizike.

Uvod

Tokom godina rada sa različitim firmama, industrijama, fakultetima i tehničkim školama, sve više vidim istu stvar. Ogromna količina znanja postoji u industriji, ali vrlo malo od toga ikada stigne do onih koji bi to znanje najviše trebalo da dobiju. Profesora i studenata.

Ono što mi je danas potpuno jasno jeste da obrazovanje i industrija govore dva različita jezika, a da su obe strane uverene da su u pravu. A zapravo niko ne greši namerno. Problem je u tome što sistem funkcioniše tako da najdragocenije znanje ostaje zaključano tamo gde je i nastalo, umesto da postane deo šireg obrazovnog ekosistema.

I tu leži ideja koju i dalje smatram jednom od najvažnijih u svom radu, prenošenje industrijskog know-how-a obrazovnim institucijama na način koji nije površan, već suštinski i dugoročan.

Gde je najveći jaz između industrije i obrazovanja

Industrija vidi realnost, rokovi, kvarovi, logistika, greške koje koštaju, iteracije koje se odvijaju u toku dana, ne u toku semestra. Obrazovanje vidi teoriju, pravilno napisane definicije, generičke primere, standardizovane kurseve.

I jedno i drugo ima svoje mesto. Ali problem nastaje kada između ta dva sveta ne postoji tok znanja, nego samo povremeni susreti.

Industrija zna:

  • kako se rešavaju problemi pod pritiskom
  • zašto neki proces u teoriji ima smisla, ali u praksi nikad ne uspe
  • šta znači optimizacija proizvodnje van učionice
  • koji materijali rade dobro, a koji rade samo na papiru
  • kako izgleda odgovornost kada greška ima cenu
  • koje su stvarne veštine koje mladi inženjeri moraju da imaju prvog dana posla

Obrazovanje retko ima pristup tom iskustvu. To nije ničija krivica. Samo struktura sistema.

U aditivnoj proizvodnji, oblasti kojom se bavim, ovaj jaz je posebno vidljiv. AM je istovremeno dizajn, materijali, proces, postprocesiranje, merenje, kvalitet i regulativa. O tome sam pisao u tekstu o ljudskom faktoru u aditivnoj proizvodnji.

Ko ima ovaj problem

Problem nije samo problem škola. Imaju ga sve tri strane.

  • Firme. Zapošljavaju inženjere koje mesecima uče osnovama proizvodne prakse. Kod novih tehnologija, kao što je aditivna proizvodnja, često nema nikoga u firmi ko može da proveri šta dobavljač obećava.
  • Profesori. Imaju motivaciju i znanje, ali nemaju pristup realnim slučajevima, brojevima i greškama iz proizvodnje. Bez toga nastava ostaje na generičkim primerima.
  • Studenti i učenici. Završavaju školovanje sa dobrom teorijom, ali bez osećaja za rokove, troškove i posledice odluka.

Problem nije samo lokalni. Deloitte i The Manufacturing Institute su 2024. procenili da će američkoj proizvodnji do 2033. trebati do 3,8 miliona novih radnika, a da bi 1,9 miliona mesta moglo da ostane nepopunjeno. Čak 65 posto ispitanih firmi navodi privlačenje i zadržavanje kadra kao glavni poslovni izazov. Ako jaz postoji tamo gde je saradnja industrije i obrazovanja razvijena, kod nas je on još veći.

Zašto dosadašnji pokušaji prenosa znanja ne funkcionišu

Gotovo svi pokušaji u regionu liče jedan na drugi, jednodnevni seminari, prezentacije, promocije opreme, open day događaji. Sve to lepo izgleda na slikama, ali suštinski, to je samo marketing obojen u edukativno odelo.

Niko ne prenosi stvarna inženjerska iskustva. Niko ne govori o greškama, iteracijama, neuspeloj proizvodnji, realnim problemima. Niko ne nudi profesorima materijale koje mogu da ugrade u predmet, ponavljaju iz godine u godinu i poboljšavaju. Niko ne pravi strukturiran sistem koji opstaje i kad ljudi odu.

I zbog toga se sve završi isto. Događaj prođe, slika se objavi, ništa se ne promeni.

Slično viđam i sa opremom. Neki fakulteti imaju mašine za aditivnu proizvodnju koje se ne koriste, što više nije priča o nedostatku sredstava, već o neiskorišćenom potencijalu. O tome više u tekstu realno stanje aditivne proizvodnje u regionu.

Šta ova ideja pokušava da uradi drugačije

Moja namera je potpuno drugačija. Ovo nije ideja o seminaru, radionici ili donaciji opreme. Ovo je ideja o dugoročnom mostu između industrije i obrazovanja.

To znači:

1. Suštinski industrijski primeri, ne marketing

Profesor ne dobija predavanje, nego realan slučaj iz proizvodnje koji može da pretvori u vežbu, ispit ili predmet.

2. Materijali koje nastavnici mogu da koriste godinama

Ne događaj, nego arhiva znanja, studije slučaja, protokoli, modeli, analize, tokovi procesa, zabeleške iz prakse.

3. Know-how prenet u formi koja se uklapa u obrazovni sistem

Ne treba profesor da postane inženjer iz industrije. Treba da zna kako industrija razmišlja.

4. Fokus na iskustvo, ne na tehnologiju

Tehnologije se menjaju. Način razmišljanja ostaje.

5. Model u kojem profesori postaju nosioci promene

Ako promene ne dolaze iznutra, nema dugoročnog efekta.

Kako ideja radi korak po korak

Most se gradi kroz jasan, ponovljiv tok. Svaki slučaj prolazi kroz istih pet koraka.

Pet koraka kojima jedan industrijski slučaj postaje trajni nastavni materijal

  1. Slučaj iz proizvodnje. Firma daje realan problem koji je rešila ili još rešava, sa brojevima, opcijama koje su razmatrane i greškama koje su napravljene.
  2. Obrada za nastavu. Poverljivi podaci se uklanjaju ili menjaju, a slučaj se piše tako da ga profesor može uklopiti u konkretan predmet. To je deo posla koji niko danas ne radi sistematski.
  3. Profesor preuzima. Profesor uvodi slučaj u nastavu kao vežbu, ispitni zadatak, projekat ili temu za diplomski rad. Dobija i kontakt u firmi za pitanja.
  4. Trajna arhiva. Slučaj ostaje u zajedničkoj arhivi, sa oznakom oblasti, nivoa i trajanja, tako da ga mogu koristiti i druge škole.
  5. Povratna sprega. Firma dobija bolje pripremljene kandidate i povratnu informaciju od studenata, a arhiva se dopunjuje novim slučajevima.

Šta već postoji u svetu

Ideja nije potpuno nova, ali u našem regionu ne postoji u sistematskom obliku. Postoje modeli od kojih se može učiti.

Model Kako radi Realan problem iz industrije Trajanje
Jednodnevni seminar Predavanje ili promocija Retko Jedan dan
Learning Factory Pojednostavljena replika proizvodnje u laboratoriji Ne, didaktički scenario Stalno, u okviru laboratorije
Teaching Factory Veza fabrike i učionice, znanje teče u oba smera Da Redovne sesije tokom kursa
Dualni model studija u Srbiji 450 sati nastave i 450 sati učenja kod poslodavca Da, za studenta Tokom studija
Moj predlog Arhiva realnih slučajeva za profesore Da, obrađen za nastavu Godinama, kroz arhivu

Teaching Factory. EIT Manufacturing opisuje Teaching Factory kao dvosmernu razmenu, praktičari iz fabrike donose iskustvo studentima, a studenti i profesori donose znanje iz učionice praktičarima. Mreža TF KnowNet je ovaj model počela da širi 2020. godine. To je model najbliži mojoj ideji.

Learning Factory. Isti izvor jasno razlikuje Learning Factory, gde studenti rade na pojednostavljenim replikama proizvodnje u laboratoriji, a ne na stvarnim izazovima. Korisno je za veštine, ali ne prenosi realne odluke iz industrije.

SAM, Sector Skills Strategy in Additive Manufacturing. Evropski projekat koji je vodila Evropska federacija za zavarivanje (EWF), sa 16 partnera i 32 pridružena partnera, trajao je od januara 2019. do juna 2023. Razvio je 12 jedinica kompetencija za aditivnu proizvodnju, međunarodni sistem kvalifikacija za AM i opservatoriju veština. Na pilot obukama 2020. i 2021. većina polaznika bili su iskusni profesionalci iz vazduhoplovstva, odbrane i automobilske industrije.

America Makes i NOCTI. U SAD su 2021. razvili sertifikat Essentials of Additive Manufacturing za srednjoškolce, uz finansiranje NIST. Polazna tačka su bili standardi koje je definisala industrija.

Dualni model studija u Srbiji. Zakon o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju usvojen je 2019. Predviđa 450 sati nastave i 450 sati učenja kod poslodavca, uz naknadu studentu od najmanje 50 posto osnovne zarade za slične poslove. To je dobar okvir za studente, ali ne rešava problem profesora i nastavnih materijala.

Najveća prepreka, nema jasnog investitora

Ovo je iskreno i najteži deo. Niko nema prirodan razlog da plati:

  • firme ne vide direktan komercijalni benefit
  • škole nemaju budžete
  • sistem grantova je spor i nepredvidiv
  • profesori žele znanje, ali nemaju formalne mehanizme da ga pozovu

I zato se sve svede na entuzijazam nekoliko pojedinaca. Što nije održivo.

Jedan od načina da se krene su evropski programi. Erasmus+ male partnerske projekte (KA210) finansira paušalnim iznosom od 30.000 ili 60.000 evra, u trajanju od 6 do 24 meseca, uz najmanje dve organizacije iz dve različite zemlje. Srbija je pridružena zemlja programa i može da učestvuje u svim akcijama.

Na tom tragu sa Automotive and Mobility Cluster of Serbia razmatram ideju projekta pod radnim nazivom AM Skills Bridge, za prenos praktičnog znanja o aditivnoj proizvodnji zaposlenim inženjerima u automobilskom lancu dobavljača. Projekat je za sada samo plan. Prijava nije podneta i projekat nije odobren ni finansiran. Pominjem ga kao primer kako bi ideja mogla da dobije prvi okvir.

Šta je potrebno za početak

Za pilot nije potrebna nova laboratorija. Potrebni su ljudi i dogovor.

Šta Ko ili šta konkretno Uloga
Firme davaoci slučajeva Dve do tri proizvodne firme spremne da podele realan problem Izvor znanja
Profesori Dva do tri profesora iz tehničkih fakulteta ili srednjih stručnih škola Uvode slučaj u nastavu
Urednik slučajeva Osoba koja razume i proizvodnju i nastavu Obrada slučaja za nastavu
Partner za okvir Klaster, komora ili udruženje Okuplja firme i daje legitimitet
Arhiva Jednostavna onlajn baza sa pristupom za nastavnike Trajno čuvanje materijala
Finansiranje pilota Grant, članarina klastera ili sponzorstvo firme Pokriva obradu slučajeva

Moja uloga u ovom modelu

Ovde više ne vidim sebe kao operativca koji obilazi institucije i vodi radionice. To je iscrpljujuće i ne skalira se.

Moja uloga je drugačija:

  • da definišem strukturu znanja
  • da odredim šta industrija zaista zna a obrazovanje ne
  • da kreiram okvir koji mogu da sprovode drugi
  • da pomognem profesorima da formiraju predmete koji imaju realnu vrednost
  • da povežem industriju i obrazovanje na nivou koji traje, a ne na nivou događaja

Ne želim rov. Želim strategiju.

Rizici i otvorena pitanja

  • Poverljivost. Firme se plaše da otkriju greške i brojeve. Rešenje je anonimizacija i jasan dogovor šta se sme objaviti, ali to traži poverenje.
  • Održivost posle pilota. Grant može da pokrene arhivu, ali ne i da je održava. Otvoreno je pitanje ko plaća urednika slučajeva posle prve godine.
  • Prihvatanje u nastavi. Akreditovani programi se menjaju sporo. Slučaj mora da stane u postojeći predmet, a ne da traži novi.
  • Kvalitet slučajeva. Loše obrađen slučaj je samo još jedna prezentacija. Potreban je standard kako se slučaj piše.
  • Vendor neutralnost. Slučaj ne sme da postane reklama za mašinu ili materijal. Fokus mora ostati na odluci i razlozima, ne na brendu.

Zašto i dalje verujem da ova ideja ima smisla

Zato što u svakoj zemlji koja napreduje postoji ista stvar. Industrija i obrazovanje rade zajedno. Ne kroz ceremonije, nego kroz prenos iskustva koje inače ne bi imalo ko da prenese.

Ako se ovo uradi kako treba, rezultat nije jedan predmet. Rezultat je generacija koja razmišlja kao industrija. Od prvog dana.

Razgovarajmo o primeni

Zainteresovani ste za ovu ideju ili želite da razgovaramo o primeni?

Ako vodite firmu, predajete na fakultetu ili u stručnoj školi, ili radite u klasteru ili komori, kontaktirajte me. Možemo da razgovaramo kako da prvi slučajevi uđu u nastavu. Više o tome kako radim nalazi se na stranici konsalting, a slična logika prenosa znanja stoji i iza ideje o centru za reverzni inženjering i aditivnu proizvodnju.

Česta pitanja

Po čemu se ova ideja razlikuje od seminara koje firme već drže na fakultetima? Seminar traje jedan dan i obično predstavlja proizvod. Moj predlog je stalna arhiva realnih slučajeva iz proizvodnje, obrađenih za nastavu, koje profesor koristi godinama kao deo svog predmeta.

Zašto je profesor u centru ideje, a ne student? Studenti završe školovanje i odu, a profesori ostaju u sistemu. Kada profesor promeni način na koji predaje, promena se prenosi na svaku sledeću generaciju, bez dodatnog ulaganja.

Šta firma dobija ako podeli svoj slučaj? Dobija bolje pripremljene kandidate, kontakt sa profesorima i studentima koji već poznaju njene tipične probleme, i manje vremena za uvođenje novih inženjera u posao. Poverljivi podaci se uklanjaju pre nego što slučaj uđe u nastavu.

Da li je ideja vezana samo za aditivnu proizvodnju? Ne. Primeri dolaze iz aditivne proizvodnje jer je to moja oblast, ali isti model radi za obradu, kvalitet, logistiku ili bilo koju oblast gde postoji jaz između teorije i prakse.

Da li postoji finansiranje za ovakav projekat? Nema stalnog mehanizma. Za početak se mogu koristiti evropski programi, na primer Erasmus+ mali partnerski projekti sa paušalom od 30.000 ili 60.000 evra, ali je dugoročno potreban model u kom učestvuju firme ili klasteri.

Da li je projekat AM Skills Bridge odobren? Nije. To je ideja projekta koju razmatram sa Automotive and Mobility Cluster of Serbia. Prijava nije podneta, a projekat nije odobren ni finansiran.

Izvori

Razgovarajmo o primeni

Zainteresovani ste za ovu ideju ili želite da razgovaramo o primeni?

Kontaktirajte me