Ukratko

Aditivna proizvodnja u regionu, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i na Kosovu, daleko je skromnija od onoga o čemu se govori na globalnom nivou. Generativni dizajn, konsolidacija sklopova, kvalifikacija procesa i specijalizovani softveri ovde se još ne koriste u punoj meri. Ovo nije procena iz drugog izvora, već moje iskustvo iz stotina razgovora i projekata u poslednjih deset godina.

Problem nisu ljudi. U svakoj firmi i instituciji postoje pojedinci koji znaju i hoće. Problem je što inicijativa kod nas mora da krene odozdo, što firme retko primenjuju LEAN i MES pa ne vide svoja uska grla, i što institucije nemaju kapacitet da vode evropske projekte. Jedini stvarni rast beleži FDM, a jedini ozbiljan industrijski korisnik je automobilska industrija, jer znanje donose globalni igrači.

Razlika u odnosu na susede u EU nije u tome što smo isključeni iz evropskih istraživačkih programa. Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana su pridružene programu Horizont Evropa od 2021. Razlika je u kohezionim fondovima i fondu za oporavak, koji su dostupni samo članicama, i u institucionalnom kapacitetu da se prijave pišu i vode.

Gde je region u odnosu na globalnu praksu

Kada se govori o aditivnoj proizvodnji na globalnom nivou, najviše energije je usmereno na generativni dizajn, konsolidaciju sklopova, DfAM principe i naprednu kvalifikaciju procesa. Tu su i specijalizovani softveri koji sve to prate, od softvera za pripremu i optimizaciju same štampe do šireg okvira MES i ERP sistema koji prate proizvodnju u realnom vremenu. O toj klasi softvera pisao sam posebno, u tekstu Softveri koji prave razliku u aditivnoj proizvodnji.

Kada pogledam region u kom radim, realnost je znatno skromnija. Nijedna od tih naprednih mogućnosti se ovde još ne koristi u punoj meri.

Pojedinci koji nose sistem na svojim leđima

U svakoj firmi, na svakom fakultetu, u svakom institutu sa kojim sam radio, postoje pojedinci izuzetnog znanja i motivacije. Ljudi koji razumeju tehnologiju, prate je i žele da je uvedu u praksu. Problem nikada nije znanje pojedinca. Problem je sredina, procedure i nedostatak podrške koja bi to znanje pretvorila u sistemsku promenu. O ovome sam pisao i ranije, kada sam objašnjavao zašto industrijski know how mora da uđe u obrazovanje.

Razlika između velikih sistema i manjih firmi ili institucija nije u kvalitetu ljudi, već u tome odakle dolazi inicijativa. Kod velikih, globalno povezanih sistema, inicijativa stiže odozgo, iz centrale ili od globalnog partnera. Tada uvođenje aditivne proizvodnje postaje obaveza menadžmenta, sa budžetom i rokom. Kod manjih firmi i fakulteta ta ista inicijativa mora da dođe odozdo, od pojedinca, i tu se najčešće i zaustavi. Više o tome kako ljudi i organizacija određuju uspeh uvođenja pisao sam u tekstu Ljudski faktor u aditivnoj proizvodnji.

Zašto firme ne vide gde su im uska grla

Postoji i dublji, strukturni problem, koji prethodi samoj aditivnoj proizvodnji. LEAN je skup principa za uklanjanje gubitaka u proizvodnji. MES je sistem koji u realnom vremenu prati šta se dešava u pogonu. Mala, srednja, pa i velika preduzeća u regionu retko ih primenjuju u punom kapacitetu. Često deluje kao da je sve to odjednom palo na njih, a da nemaju ni vremena ni okvir da to stvarno savladaju.

Moj zaključak je da je upravo to najveći problem. Ne nedostatak nove tehnologije kao takve, već to što bez ovih osnovnih principa firme ni ne vide gde su im uska grla u proizvodnji, gde postoje realne prilike za unapređenje, a gde se kriju opasnosti. Aditivna proizvodnja postaje logičan sledeći korak tek kada firma već zna gde je taj korak potreban. To znanje ovde često nedostaje, i zato vidim da većina kompanija pogrešno uvodi 3D štampu.

Fakulteti, oprema koja postoji i oprema koja se koristi

Slika na fakultetima i institutima nije jedinstvena. Neki nemaju nikakvu opremu za aditivnu proizvodnju. Neki je imaju, ali je ne koriste. To je možda najteže prihvatljiv nalaz, jer to više nije priča o nedostatku sredstava, već o neiskorišćenom potencijalu. Treći imaju FDM opremu i redovno je koriste u nastavi i istraživanju.

Ovde imam i sopstvenu, možda nepopularnu poziciju. Često se postavlja pitanje da li fakultetima i institutima uopšte treba oprema poput SLS štampača, ili bilo kog drugog uređaja koji je zaista industrijskog karaktera. Moje iskreno mišljenje je da retko koja obrazovna ili istraživačka institucija u regionu može dugoročno da finansira takvu opremu, ljude koji je opslužuju i redovno održavanje koje ove tehnologije zahtevaju.

Umesto donacije opreme koja posle nekoliko godina ostane neaktivna, smisleniji put je javno privatno partnerstvo sa jasno definisanim obavezama obe strane. Privatni sektor obezbeđuje kontinuitet servisa i znanja, a institucija svoj istraživački i nastavni kapacitet.

FDM kao pokretač poverenja u 3D štampu

FDM je tehnologija kod koje se plastična nit topi i nanosi sloj po sloj. To je jedina tehnologija koja u regionu beleži stvarni, merljiv rast. Poslednjih godina poverenje u 3D štampu generalno raste upravo zato što je FDM postao pouzdan, brz i pristupačan na način na koji ranije nije bio.

Lično smatram da je jedan proizvođač u ovome odigrao ulogu prave revolucije. Ne samo kao uspešan brend, već zato što je promenio shvatanje šta 3D štampa uopšte može da bude, širinu primene u koju se uvodi i brojeve koje industrija oko nje ostvaruje. To je opšti fenomen poverenja u tehnologiju, ali je teško poreći koliko je jedan proizvođač na tome radio.

Gde region iznenađuje, pozitivno i negativno

Postoje i segmenti van automobilske industrije koji zaslužuju pomen. Embedded elektronika u Srbiji ima iznenađujuće lep razvoj, sa realnom primenom aditivne proizvodnje u prototipovima i maloserijskoj proizvodnji kućišta i nosača.

Najveće negativno iznenađenje za mene lično jeste koliko se slabo koristi u sektoru hrane i pića, čak i kod firmi koje su globalni brendovi. Neke od njih ovde još nemaju nikakvu strategiju za aditivnu proizvodnju. Druge kasne i po šest godina za onim što rade njihove sestrinske fabrike u drugim zemljama. Slično je i sa odbrambenim tehnologijama, gde primena postoji, ali je vrlo mala po obimu i skoncentrisana na svega nekoliko institucija.

Automobilska industrija kao izuzetak

Automobilska industrija ostaje segment u kom se aditivna proizvodnja koristi na najozbiljnijem, industrijskom nivou. Razlog nije lokalna inicijativa, već činjenica da su ovde prisutni globalni igrači, koji donose znanje i ponekad samu opremu, kao deo svoje globalne strategije.

Sektor je velik. Prema EY Parthenon analizi, automobilsku industriju u Srbiji čini oko 130 kompanija, koje su 2024. izvezle robe za oko 8 milijardi evra i zapošljavaju više od 100.000 ljudi. To pokazuje da region ima kapacitet da apsorbuje naprednu tehnologiju, samo kada mu neko drugi obezbedi prvi impuls.

Pregled po sektorima

Ovo je moja procena iz prakse, ne statistika. Služi kao brza orijentacija.

Sektor Stanje primene Odakle dolazi inicijativa
Automobilska industrija Najozbiljnija, industrijski nivo Odozgo, od globalnih kompanija i centrala
Embedded elektronika Lep razvoj, prototipovi i male serije kućišta i nosača Od razvojnih timova u firmama
Fakulteti i instituti Neujednačeno, od bez opreme do redovne upotrebe FDM Odozdo, od pojedinaca
Odbrambene tehnologije Postoji, ali mala po obimu i skoncentrisana Nekoliko institucija
Hrana i piće Slaba, i kod globalnih brendova Često nema strategije, kašnjenje i do šest godina

Zašto susedi u EU ipak odmiču dalje

Lako je pomisliti da je razlika u tome što nismo u EU, pa nemamo pristup evropskim fondovima za istraživanje. To nije tačno, i vredi biti precizan.

Srbija je podnela zahtev za članstvo u EU 2009, kandidat je od marta 2012, a pregovori su formalno počeli 2014. U evropskim istraživačkim programima učestvuje od 2007. i bila je pridružena programu Horizont 2020 sve do njegovog završetka 2020. Prema Evropskoj komisiji, Srbija je od 2014. četiri puta povećala svoj učinak u ovim programima i najuspešnija je zemlja Zapadnog Balkana.

Dugo sam bio uveren da smo posle 2020. dve do tri godine bili bez mogućnosti prijave. Kada sam proverio dokumente, slika je preciznija. Sporazum o pridruživanju programu Horizont Evropa potpisan je u decembru 2021, ali se primenjuje unazad, od 1. januara 2021. Do tada je važio prelazni režim, po kom su učesnici iz Srbije i ostalih zemalja Zapadnog Balkana mogli da se prijavljuju pod uslovima kao pridružene zemlje. Skupština Srbije je sporazum potvrdila tek 9. februara 2023. Formalno, dakle, nismo bili isključeni. U praksi, skoro dve godine posle potpisivanja sporazum još nije bio potvrđen kod nas, a takva neizvesnost ne pomaže institucijama koje ionako nemaju iskustva sa evropskim projektima.

Prava razlika je na drugom mestu, i ima dva dela.

Prvi deo je novac za infrastrukturu. Kohezioni i strukturni fondovi, kao i Mehanizam za oporavak i otpornost, vredan oko 648 milijardi evra, dostupni su samo zemljama članicama. Upravo iz takvih fondova se grade laboratorije i tehnološki parkovi. Primer je Sofia Tech Park u Bugarskoj, izgrađen kroz dva operativna programa EU sa ukupno oko 47,6 miliona evra, sa laboratorijom za brzu izradu prototipova i 3D štampu.

Drugi deo je uloga u konzorcijumima. Za većinu poziva formalno smemo da budemo nosilac projekta. Ali veliki evropski konzorcijumi retko biraju partnera sa Zapadnog Balkana za nosioca, jer institucije odavde nemaju istoriju poverenja, mrežu i dokazani administrativni kapacitet. Dobar primer je projekat SIRAMM o pouzdanosti materijala dobijenih aditivnom proizvodnjom, u kom je učestvovao Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Koordinator je bio Politehnički univerzitet u Temišvaru, iz Rumunije. Mi smo, u najboljem slučaju, partner u projektu koji vodi neko drugi, i ostajemo na sporednim linijama budžeta.

Poređenje pristupa EU fondovima, zemlje članice i Zapadni Balkan

Pitanje Bugarska i Grčka, članice EU Zemlje Zapadnog Balkana
Horizont Evropa Da Da, kao pridružene zemlje od 2021.
Kohezioni i strukturni fondovi Da Ne
Mehanizam za oporavak i otpornost Da Ne
Tipična uloga u konzorcijumu Često nosilac Najčešće partner
Kapacitet za pisanje i vođenje prijava Izgrađen kroz godine članstva Nedovoljan, oslanja se na pojedince

Čak i kada bismo formalno mogli da vodimo veći projekat, nedostaju nam dve stvari. Ljudi koji znaju da pišu prijave na način koji evropski recenzenti prepoznaju kao ozbiljan. I institucije koje umeju brzo i efikasno da vode administraciju projekta, od potpisivanja do izveštavanja. To nije nedostatak pameti ili volje pojedinaca, već nedostatak institucionalne mašinerije koja tu pamet pretvara u rezultat.

Rešenje koje košta dve plate

Ovo je rešiv problem, i relativno jeftin. Godinama predlažem privrednim komorama u regionu da svaka zaposli po dva čoveka, čiji bi jedini posao bio praćenje i prijavljivanje na nekoliko konkretnih evropskih poziva.

Iskustvo se gomila brzo. Već posle par uspešnih prijava taj kapacitet raste mnogo brže, jer svaki naredni projekat ide lakše od prethodnog. Ovo nije neostvariv zahtev za veliku instituciju. To je ulaganje veličine dve plate, sa potencijalno ogromnim povratom.

Realan kontekst, ne izvinjenje

Treba biti realan i prema sebi. Zemlje Zapadnog Balkana nisu zemlje kojima je nedostatak razvijene aditivne proizvodnje najveći problem. Institucije su slabe na mnogo osnovnijim nivoima, i postoji dugačak red hitnijih i krupnijih problema ispred pitanja da li neki fakultet ima industrijski metalni štampač.

To je iskren kontekst zašto se stvari kreću ovako sporo, i zašto poređenje sa zemljama koje su odavno u EU, sa sasvim drugačijim i stabilnijim institucionalnim okvirom, nije poređenje jednakih.

Šta bi trebalo da se promeni

Region ima ljude. Ima motivaciju na nivou pojedinaca. Ono što nedostaje jeste sistemski okvir koji bi tu motivaciju povezao sa realnim resursima, kroz partnerstva sa jasnim obavezama, merljivim rezultatima i dugoročnom održivošću, umesto pojedinačnih donacija opreme koja posle nekoliko godina ostane neiskorišćena.

Sve ovo je istovremeno i prilika. Oblasti koje su tek u povoju u razvijenijim zemljama su tačno mesto gde region može da uloži relativno malo i dobije relativno mnogo, jer tamo skoro niko drugi u regionu ne ulaže. Tako je bilo i 2016. sa samom aditivnom proizvodnjom, kada sam osnovao 3D Republiku sa idejom da približim novu tehnologiju regionu dok je prilika na globalnoj sceni još bila otvorena. Ne bih rekao da sam u tome u potpunosti uspeo, ali princip ostaje tačan. Ko prvi prepozna priliku u oblasti koja je tek u povoju, taj dobija najviše.

Ako radite u firmi, na fakultetu ili u institutu i prepoznajete se u nekom delu ovog teksta, rado ću da čujem vaše viđenje, slažete se ili ne. Ako želite nezavisnu procenu za svoju firmu, pogledajte konsalting.

Česta pitanja

Koje zemlje obuhvata region o kom pišem? Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Kosovo. To je širi region o kom pišem; kao nezavisni konsultant radim bez teritorijalnih ograničenja, bilo gde u svetu, na daljinu i na licu mesta.

Koja industrija u regionu najviše koristi aditivnu proizvodnju? Automobilska industrija. Razlog su globalne kompanije koje u svoje fabrike u regionu donose znanje, a ponekad i opremu, kao deo svoje globalne strategije.

Da li Srbija ima pristup programu Horizont Evropa? Da. Srbija je pridružena programu Horizont Evropa, a sporazum se primenjuje od 1. januara 2021. Učesnici iz Srbije se prijavljuju pod istim uslovima kao pridružene zemlje, dok su kohezioni fondovi i fond za oporavak dostupni samo članicama EU.

Zašto zemlje EU u susedstvu imaju razvijeniju aditivnu proizvodnju? Zbog fondova za infrastrukturu dostupnih samo članicama, iz kojih se grade laboratorije i tehnološki parkovi, i zbog izgrađenog kapaciteta da vode evropske projekte. Institucije iz Zapadnog Balkana su u konzorcijumima najčešće partneri, a ne nosioci.

Da li fakultetima treba industrijska oprema za 3D štampu? Po mom mišljenju retko. Malo koja institucija u regionu može dugoročno da finansira opremu, ljude i održavanje, pa je javno privatno partnerstvo sa jasnim obavezama obe strane smisleniji put od donacije opreme.

Koja tehnologija 3D štampe u regionu najbrže raste? FDM. Postao je pouzdan, brz i pristupačan, i upravo on gradi opšte poverenje u 3D štampu u firmama i institucijama.

Šta je najjeftiniji korak koji bi ubrzao razvoj? Da privredne komore zaposle po dva čoveka koji bi se bavili samo praćenjem i prijavama na evropske pozive. To je ulaganje veličine dve plate, a iskustvo i uspešnost rastu sa svakim narednim projektom.

Izvori